O ti što vidiš kako mi suze liju poput neprestane kiše,

teku iz oba oka, dok se bolest na mom telu jasno vidi

Ne čudi se, čak i ako postanem poput beživotnih ostataka,

jer je gazela u ravnici, između drveća bana i gore,

dozvolila sebi da mi krv u svetim mesecima prolije,

čudi se radije mom udesu, jer nikada pre

nisam strahovao od nevolja, čak ni kad bi ka meni ruke pružale,

ali ljubav me je gluvim učinila, i reči su moje uzalud izrečene

Sudbina je očima mladog gazelčeta oborila lava,

o žitelju ravnice, pritekni u pomoć žitelju guštare!

Moj Voljeni mi srce napade bezbrojnim strelama prodornog pogleda,

i ostavi me da lutam, lišenog svakog putokaza

Kada me je pogodio i strelom mi snagu oslabio,

porekao sam ranu i sakrio strelu u svom srcu

Jer rane od voljenog meni nikakvog bola ne nanose,

kad god se moj mesec pojavi, pravi se mesec sakrije

Dugo sam noći provodio u mislima i bdenju zbog ljubavi prema njemu,

njemu pripada moja duša, moja krv, moj sluh i moj vid

O ti koji me kudiš zbog ljubavi, sama ljubav je sudbina,

da te je takva čežnja shrvila, ne bi me grdio niti prekorevao